Sve češće viđamo scene gde roditelji popuštaju pred zahtevima deteta kako bi izbegli neprimerene reakcije na javnim mestima ili u gostima. Tako vidimo kako roditelj crveni pokušavajući da savlada dete koje vrišti i baca se jer ne želi da se veže u kolima. Roditelj uzrujan, pod stresom, ne bi li izbegao scenu na ulici i poglede prolaznika, popušta i dozvoljava detetu da ostane odvezano. Ovakva situacija se ponavlja, dete shvati da plačem može da dobije ono što želi, usvaja ovakav obrazac ponašanja i počinje da ga koristi i u drugim situacijama. Tako vidimo da dete vrišti u radnji jer želi da mu roditelji kupe igračku, da pretura po maminoj torbi i igra se sa dokumentima, jede samo pasirano jer ga mrzi da žvaće, izbegava voće jer zna da će umesto jabuke dobiti keks, udara druge „iz ljubavi,“ komanduje gde će će ići, a gde ne i šta će raditi, a šta ne… Roditelji dođu u situaciju da se plaše reakcija sopstvenog deteta sa kojima ne mogu da se izbore i sve češće popuštaju, a dete to koristi jer oseća slabost roditelja i nedostatak autoriteta. Sa druge strane imamo prezaštićujuće roditelje koji ne dozvoljavaju detetu da jede i pije samo da se ne bi uflekalo, da se slobodno igra kako se ne bi isprljalo, da trči da ne bi palo, imamo roditelje koji oblače dete iako ono samo zna da se obuče, skupljaju igračke za detetom i sl.

Dete je po prirodi egocentrično i funkcioniše po principu prijatnosti – radiću ono što volim, a neću ono što ne volim, tako da će dete svim svojim snagama da se bori za ono što mu izaziva prijatnost, a isto tako da izbegne ono što mu je neprijatno. Takođe, nizak nivo frustracione tolerancije dovodi do nestrpljivosti i burnih reakcija ukoliko nije po njegovom. Iako egocentrizam u ranom detinjstvu jeste svojstven deci, problem se javlja kada dete raste, a sa njim raste i egocentrizam, za šta je odgovoran loš vaspitni stil roditelja – suviše popustljivi roditelji ili roditelji koji prezaštićuju dete, a obično je spoj i jednog i drugog. Radi se o tome da dete na ranom uzrastu ne može da shvati da su neke neprijatne stvari dobre za njega (pospremanjem igračaka dete razvija radne navike, jabuka je zdravija od keksa i sl.). Sa druge strane, sasvim je prirodno da dete oseti frustraciju ili nezadovoljstvo jer je nemoguće očekivati da će kroz život drugi da mu ispunjavaju sve njegove želje.

Jasno je da razmaženost nastaje kao posledica pogrešnih vaspitnih postupaka roditelja i uzroci razmaženosti mogu biti različiti – od preteranog izliva ljubavi prema detetu, popuštanja pred zahtevima deteta, slabih granica, suviše visokih ambicija roditelja, do preterane brige i zaštite deteta od situacija koje roditelj vidi kao rizične i ugrožavajuće, a koje objektivno nisu. Roditelji, često iz najbolje namere, pružaju detetu ono što oni misle da je najbolje za njega, ne osluškujući prave potrebe i želje deteta. Tako dete raste u osobu koja ne zna šta želi ili ne ume da kaže šta želi, ili želi samo ono što je prijatno za njega, a neretko i ne poštuje pravo drugog da mu ne ispuni želje. Razmaženost je kočnica na putu ka osamostaljivanju deteta. Razmaženo dete postaje razmaženi odrasli. Ono kao da nikada ne odraste i u većini slučajeva i kasnije, kroz život, očekuje od drugih da mu ugađaju, ispunjavaju želje i rade umesto njega. Ovako vaspitano dete, koliko god da je srećno i zadovoljno jer mu roditelj sve čini, može da izraste u nezadovoljnu i nesrećnu odraslu osobu koja je socijalno neprilagođena. Posledice razmaženosti ogledaju se u izraženom egocentrizmu, nedruštvenosti, nedisciplinovanosti, lenjosti, neodgovornosti, nedostatku ambicija, a sve ovo predstvalja prepreku ka zdravim socijalnim odnosima u odraslom dobu.

PORUKA ZA RODITELJE:

Postavite jasne granice i pravila ponašanja i dosledno ih se pridržavajte. Detetu su potrebne granice, a ono nije u stanju da ih samostalno definiše.

Učite dete da prepoznaje svoje potrebe, želje i emocije.

Dozvolite detetu da kaže šta želi i oseća, ali ne i da radi sve što poželi.

Učite dete da deli i daje, a ne samo da uzima.

Razvijajte empatiju kod deteta i osećaj za druge.

Dete vas neće više voleti ako mu popuštate.

Dete vas neće manje voleti ako zahtevate od njega nešto što ono ne želi.

Ljubav nije kada dozvolite detetu da radi isključivo ono što želi. Objasnite detetu da mu ne dozvoljavate određene stvari, ne zato što ga ne volite, već suprotno, jer ga volite. Jednog dana će vam biti zahvalno zbog toga.

Ana Milanović, pedagog