Svedoci smo novonastale situacije u vezi sa pandemijom Korona virusa koja nas je primorala na naglu promenu ustaljenih aktivnosti i boravak u kućnoj izolaciji. Vrtići privremeno ne rade, a deca su prinuđena da provode više vremena kod kuće. Očigledno je da se u vanrednim okolnostima situacija sasvim menja i pored promene rutine, deca se svakodnevno susreću sa pojmovima koje ne razumeju u potpunosti, a koji imaju negativnu konotaciju (bolest, epidemija, smrt, kriza, katastrofa…). Uz to se susreću i sa anksioznošću roditelja i ukućana kojima su zdravlje, zaposlenje, primanja i čitava egzistencija dovedeni u pitanje, a deca nepogrešivo osete zabrinutost svojih roditelja.

Prirodno je da osećamo strah i uznemirenost i to je normalna reakcija na stanje krize i neizvesnosti. Međutim, stresu nisu podložni samo odrasli, već i deca. Deca takođe mogu da se osećaju zbunjeno, tužno, uplašeno i zabrinuto. U slučaju izloženosti nekom dramatičnom događaju deca se fokusiraju na bliske osobe, pre svega roditelje, ali kad su i te osobe izložene istom događaju, deca mogu izgubiti sigurnost i poverenje u nekoga od koga očekuju da ih zaštiti.

KAKO PREPOZNATI STRES KOD DECE?

Deca izražavaju svoje emocije drugačije od odraslih, a takođe postoje uzrasne razlike u izražavanju emocija. Važno je istaći da dete na ranom uzrastu uglavnom ne ume da verbalizuje svoje emocije, zato je važno pratiti ponašanje deteta i reagovati na sve ono što je atipično.

Kada govorimo o stresu, kod dece se primećuje diskontinuiranost u izražavanju stresa. To znači da isti emocionalni intenzitet ne traje dugo. Ovde se mogu javiti isprekidane reakcije (na primer, deca mogu imati intezivne krize plača, a ubrzo nakon toga delovati ravnodušno). Treba naglasiti da postoje individualne razlike u trajanju i intenzitetu reakcija. Moguće je da se kod neke dece pojavi samo jedna od tih reakcija, dok se kod druge može javiti nekoliko njih, možda istovremeno, u kraćem ili dužem vremenskom razdoblju. Roditeljima sve ovo može delovati zbunjujuće i zamaskirati realnu situaciju.

Najčešći simptomi stresa kod dece:

Telesni – poteškoće sa spavanjem (nesanica, česta buđenja, noćne more ili prekomerno spavanje), nagle promene u ishrani (pojačan apetit ili odbijanje hrane), promena ustaljene fizičke aktivnosti (preterana fizička aktivnost ili pasivnost, nedostatak energije, umor), somatske reakcije (napetost u mišićima, glavobolja, bol u grudima, vratu, ramenima, leđima, stomaku, mučnina, povraćanje…).

Psihički – strah, zabrinutost, razdražljivost, tuga, krivica, ljutnja, bes, smanjena koncentracija i pamćenje, zbunjenost, nespretnost, reakcija na zvuke (trzanje na svaki šum, izbegavanje buke) ili strah od potpune tišine, mucanje, regresija (ponašanja tipična za prethodne faze razvoja: sisanje palca, nekontrolisano mokrenje, vraćanje ritualima ili igrama kojih se dete ranije igralo…), ponavljajući crteži ili prekomerno pričanje o događaju…

Socijalni – veća potreba za pažnjom roditelja i bliskih osoba (moguće je da će deci postati teže da se odvoje od bliskih osoba jer se boje da bi se moglo dogoditi nešto loše njihovoj porodici ili njima), poteškoće u društvenim interakcijama, sklonost izolaciji, povlačenje.

Ovo su normalne reakcije, posebno u fazi promene ustaljenih navika, ali ukoliko potraju ili se zanemare, mogu uticati na opšte slabljenje organizma, pada imuniteta i dete može postati podložnije infekcijama.

KAKO POMOĆI DECI DA PREVAZIĐU STRES?

Ne poričite situaciju. Nemojte forsirati razgovor o trenutnoj situaciji, ali nemojte ni ignorisati dečija pitanja praveći se da se ništa ne događa. Deca su pažljivi posmatrači i više će se brinuti ako primete da niste iskreni i da nešto skrivate.

Govorite istinu. Priču o trenutnom događaju prilagodite uzrastu deteta.

Koristite reči koje će deca razumeti. Ne izlažite ih traumatičnim detaljima i ostavite dovoljno prostora za pitanja. Pokušajte da govorite umirujućim tonom glasa.

Pokušajte da održavate porodičnu rutinu. Organizujte vreme i zajedno planirajte aktivnosti. Održavajte kontakte, organizujte video pozive sa najbližima. Rutina pruža osećaj sigurnosti.

Objasnite deci da su na sigurnom. Objasnite im da postoje ljudi koji rade na rešavanju situacije i koji mogu da pomognu deci i odraslima ukoliko bude bilo potrebno.

Objasnite deci da je osećaj uznemirenosti, straha ili zabrinutosti normalan u ovakvoj situaciji.

Pomozite deci da svoje emocije izraze na pravi način. Pomozite im da izraze razloge ljutnje, besa, straha… Trudite se da izbegavate izraze poput: „Nije to ništa“, „Moglo je biti i gore“, „Ne razmišljaj o tome“ i sl.Ove fraze koje koristimo da umirimo sebe mogu sprečiti manifestaciju emocija kod dece.

Budite model svojoj deci. Objasnite im da je normalno da i odrasli imaju emocionalne reakcije nakon ovakvog neočekivanog događaja i da su takve reakcije normalne. Deca posmatraju reakcije odraslih i usvajaju ih. Budite im primer i naučite ih kako da upravljaju svojim emocijama.

Ohrabrite decu da razgovaraju o svojim emocijama. Deca će osetiti olakšanje kada podele ono što osećaju i naiđu na razumevanje. Tako ćete lakše pratiti raspoloženje u kojem se nalaze i naći odgovarajući način da im pomognete. Važno je da ne forsirate razgovor o onome što osećaju.

Ne ostavljajte decu samu ispred televizora. Izaberite trenutak tokom dana da porazgovarate o trenutnoj situaciji, odaberite informacije i objasnite tačno šta slušate i gledate. Usmerite pažnju na najuverljivije informacije, na primer lekare koji pomažu i sl. i zatim dajte svom detetu potrebno vreme za postavljanje pitanja.

Igrajte se sa decom. Organizujte aktivnosti koje popravljaju raspoloženje, slušajte muziku, crtajte, čitajte omiljene knjige, uključite decu u svakodnevne aktivnosti (sređivanje kuće, kuvanje). Zajedničke aktivnosti će pomoći deci da osete bliskost i sigurnost, da obrade zbunjujuće informacije i uvećaju svoje kapacitete i veštine za prevazilaženje stresne situacije.

AKO PRIMETITE DA NEMA POBOLJŠANJA I DA SE REAKCIJE NE SMIRUJU, KORISNO JE OBRATITI SE STRUČNJACIMA KOJI ĆE VAM POMOĆI DA SE BOLJE NOSITE SA TRENUTNOM SITUACIJOM.