Tema ljutnje i agresije vrlo je česta, kako u razvojnoj, tako i u psihologiji odrasle dobi. Osim toga, vrlo često poprima negativnu konotaciju. Biti ljut često se vezuje sa impulsivnošću, nemogućnošću kontrole, a potom i osudom okoline. Agresija pak biva vezivana uz termine fizičke agresije, verbalne agresije… u svakom slučaju, shvata se kao nepoželjni oblik ponašanja i izražavanja.

Delimično to i jeste tačno. Uprkos tome, važno je imati na umu da agresija kao takva nije nužno loša. Agresija je sastavni deo našeg života i kao takvate može biti neophodna kako bismo se pokrenuli u neku akciju. Agresija jeste energija.

LJutnja je pak emocija, jednako kao i sreća, tuga, ljubomora itd. Ona je osećaj koji se javlja kao rezultat frustracije jer se ne može doći do željenog cilja, a ispod ljutnje se zapravo nalazi ono autentično, bilo to strah, tuga ili bol.

Način na koji izražavamo ljutnju u velikoj meri je kulturalno uslovljen. Tako je mnogo prihvatljivije da su dečaci ekspresivniji u izražavanju ljutnje, dok se od devojčica od malena (što svesno, što nesvesno) očekuje da budu “dame”.

Da li je ispravno negde na sredini? Pomaže li nam kada postanemo svesni da “ljutnja nije samo ljutnja” te da nema lošeg osećaja? Ono za šta jesmo odgovorni jeste naša akcija, na nju možemo uticati. Tačnije, ne ljuti mene neko već “ja sam sebe ljutim TAKO što određeno ponašanje / događaj percipiram na određeni način / ugrožavajuće. Stoga, možemo sagledati šta nas to ljuti, zbog čega i kako se snalazim sa tim osećanjem. Postoje ljudi koji” nisu nikad ljuti “, ljutnja im je stran pojam. Postoje i oni koji su stalno ljuti, da ne govorimo i agresivni.

Smatramo da je važno biti svestan svoje agresije, kako ne bismo proveli život pasivno agresivni, kontinuirano psihosomatski bolesni ili pak nešto treće. Takođe, učiti našu decu da je u redu biti ljut a jednako tako ih učiti kako se nositi s ljutnjom jeste izuzetno važna životna lekcija.

U nastavku je nekoliko kratkih i jednostavnih saveta kako pomoći detetu da nauči da se nosi upravo s ljutnjom i kako je na adekvatan način izraziti.

Šema učenja deteta kako da upravljanja vlastitom ljutnjom može igledati na sledeći način:

1. prvo Vi umesto deteta imenujete njegovo stanje – “ti se ljutis” – te imenujete i mogući uzrok
2. postepeno dete uči da shvata da se ljuti i povezuje svoje osećaje s konkretnim uzrokom
3. istovremeno dete uči da rečima izrazi svoje želje i potrebe a zatim i postizati da drugi shvate šta mu treba: “Želim …”, “Sada želim da vi …”
4. dalje Vi ulazite u pregovore s detetom o uslovima pod kojima može dobiti šta želi: “Daću ti što želiš, ako …”

Tipična greška roditelja sastoji se u potiskivanju osećaja ljutnje u detetu i potpunom zabranjivanju svakog očitovanja agresije s detetove strane. Razlog tome je STRAH. Roditelji se boje da će dete postati “asocijalno” i da neće voleti svoje roditelje. Dublji razlog krije se u nesposobnosti roditelja da upravljaju sopstvenom ljutnjom, koju su im u detinjstvu jednako tako “zabranjivali” osećati.

Da li postoji usađena fantazija da “ako dozvolim ljutnju, ona će eskalirati i dovesti do strašnih posledica” ? Roditelji ne bi smeli posramljivati dete i prigovarati mu zbog njegovih osećaja i zato što nije u stanju da obuzda agresiju. Veoma loše može biti ako dete zaključi “LJutim se, znači da sam loš; a budući da se ponekad ne mogu ne ljutiti, ljutim se još jače, ljutim se i zato što mi zabranjuju da se ljutim.” Rezultat je taj da dete neće naučiti kontrolisati svoju agresiju već će samo naučiti kako je potiskivati a to ga čini slabijim i lišava mogućnosti da nauči vladati sobom.