Iako nekada deluju izazovno strahovi su neizbežni deo tokom odrastanja gotovo svakog deteta.
Ali, njihovi uzroci i načini ispoljavanja razlikuju se u zavisnosti od uzrasta deteta. Tako je kod beba dominantan strah od odvajanja od njima bliskih ljudi, dok se kod dece predškolskog uzrasta javljaju strahovi od mraka, grmljavine, čudovišta… U ovom uzrastu srećemo se sa beskrajnim pokušajima deteta pred spavanje da ne ostane samo (još samo jedna priča, još jedna čaša vode, još 5 mnuta…).
Kada se ovi strahovi pojave, prva prirodna reakcija svakog roditelja je da uteši u uverava svoje dete da nema ničeg ispod kreveta i da će sve biti u redu, ali činjenica je da roditelji ne samo što ne mogu uvek da budu tu da umire dete, već nekada i ne treba to da čine. Učenje deteta da se i samo nosi sa strahovima, bez roditeljske intervencije, pomoći će detetu da izgradi samopouzdanje i nezavisnost koji su neophodni da bi osetilo da ima veću kontrolu nad svojim strahovima – kako u detinjstvu tako i kasnije kada odraste.

Samoregulacija

Kako onda da pomognete detetu da se oseća hrabrije? Tajna je u jednoj nevidljvoj veštini koja se zove samoregulacija. To je u suštini sposobnost i način da se osoba nosi sa emocijama i ponašanjima na zdrav način. Odraslima je ovo praksa koju rade podsvesno, ali za dete to je proces koji traje i traži vežbu i prostor za učenje. Takođe, roditelji treba svesno da puste da se dete oseća i nelagodno u ovom procesu, jer time razvijaju ovu veoma važnu veštinu.

Ne plašite se strahova

Biti uplašen ponekad je sasvim normalna emocija u toku odrastanja, tvrde stručnjaci. Većina dečijih strahova ne seže dalje od babaroge u ormaru i baš zato predstavljaju priliku da dete radi na svojim veštinama samoregulacije.
Često je lakše reći nego zaista pustiti dete da vežba i uči kroz izazovne situacije. Pomoći detetu kada mu je loše iz bilo kog razloga je prirodni instinkt, ali to je samo trenutno rešenje, dok će na duge staze detetu biti teže da nauči da se samo umiri i nosi sa svojim emocijama. Kada su mama i tata tu da reše svaki izazov nema mnogo podstreka a ni prilike da dete to nauči samo.

Kako da pomognete?

Naravno, ne treba da u potpunosti ukinete podršku detetu i ostavite ga samo u mračnoj sobi do jutra. Cilj je da nežno navodite dete dok nije spremno da samo preuzme kontrolu nad strahom.
Pričajte sa detetom o tome šta ga plaši. Deca znaju šta ih plaši ali ne znaju uvek da to formulišu rečima. Na primer, ako se dete plaši pasa, uz par pitanja kao što su ‘Šta je strašno na toj kuci?’, ‘Da li te je pas oborio ili povredio?’ ili ‘Da li se plašiš nekog posebnog psa ili svih pasa?’ bolje ćete razumeti situaciju, a samim tim i imati bolji pristup u rešavanju problema.

Najčešći dečiji strahovi uključuju:
Samoću
Mrak
Psi i druge veće životinje
Visina
Bube
Injekcije ili odlazak kod lekara generalno
Nepoznati i glasni zvuci (petarde na primer)
Izmišljena čudovišta

Potvrdite i idite dalje – kada saznate čega se dete boji, dajte mu do znanja da to shvatate ozbiljno. Odraslima dečiji strahovi uglavnom ne zvuče strašno, ali bitno je razumeti dečiju perspektivu, tako da je prvi korak uvek potvrda njihovih osećanja i priznavanje da je nešto strašno. Kada date potvrdu ovog tipa, važno je da brzo nastavite dalje. Nije suština da nastavite da tešite dete zbog strašne stvari, jer joj tako samo dajete moć i materijalizujete je. Umesto toga, počnite da pričate o tome kako ćete zajedno da radite na tome da dete bude hrabrije i tako ćete se približiti tome da se dete samo suočava i prevazilazi svoje strahove.
Takođe, napravite plan i postavite cilj ka kome ćete ići – pa ako dete svako veče traži da zaspi uz svetlo, pokušajte da definišete dan kada će svetlo da se ugasi i zajedno prođite kroz korake potrebne da se to desi. Na primer – prvo veče čitamo dve priče, gasimo svetlo, palimo noćno svetlo i mama sedi pored kreveta u tišini dok dete ne zaspi; Drugo veče isti koraci samo je mama ispred sobe sa odškrinutim vratima, pa sledećeg dana vrata su zatvorena a noćno svetlo radi, pa sledeće veče sve isto samo se i noćno svetlo gasi.
U toku celog procesa, uvek dajte podršku i budite strpljivi. Strah je jaka emocija i zahteva vreme da se prevaziđe. Budite konzistentni i pohvalite dete kada napravi pomak. Sa mlađom decom potrebno je više pokušaja pre nego što nešto uspe, pa imajte i to u vidu.

I za kraj – nisu svi strahovi isti
Ako vaše dete ne voli strašne fimove na primer, to ne mora biti loša stvar već njegov afinitet, a komunikacija toga je način da se dete zauzme za sebe i kaže dokle idu njegve granice. Tako da strahovi koji ne utiču direktno na funkcionisanje deteta ponekad i ne treba da se prevazilaze.
A sa druge strane, ako su strahovi intenzivni, uporni i počinju da utiču na svakodnevno funkcionisanje, možda je vreme da potražite i stručnu pomoć.
Znaci da je strah prerastao u nešto više uključuju:
– Opsesivnu brigu i stalno razmišljanje o strahu
– Strah koji limitira dete u svakodnevnim aktivnostima
– Napade panike i anksioznost
– Kompulsivne radnje
– Povlačenje iz aktivnosti u vrtiću, školi ili u porodici

Zato obratite pažnju i na ove detalje, a ukoliko primetite da se stvari pogoršavaju onda je vreme da potražite i stručnu pomoć.