Nekada je važila pretpostavka da samo deca koja su jedinci imaju imaginarne prijatelje, ali je to se pokazalo kao mit koji je kreirala psiholog G. Stenli još 1896. Od tada je izvršeno mnogo studija na tu temu i dokazano je da čak preko 60% dece u nekom trenutku života ima zamišljenog druga. Nedavno su japanski istraživači pokrenuli studiju koja je pokazala da je verovatnije da prvorođena deca imaju imaginarne prijatelje, ali ta teorija još uveknije potvrđena.

Svakako je činjenica da bez obzira na redosled rođenja, kada dete počne da priča o svom imaginarnom prijatelju, koga roditelji ne vide, bilo da su leptirići, zmajevi ili ljudi, to se često diživljava kao nešto zabrinjavajuće, posebno ako mama i tata ne znaju kako i zašto su novi drugari došli i šta oni zapravo znače. Deluje da se pojavljuju niotkuda, i da su najčešće prisutni kod mališana između treće i osme godine života, a često ne bude samo jedan već mogu biti i dosta brojni. Ali za decu, imaginarni prijatelji su zabavni i umeju da ih okupiraju satima. Forma zamišljenog prijatelja može biti veoma raznolika. Od ljudi koje dete poznaje ili je negde videlo, preko bajkovitih kreacija, igračaka, životinja… detaljni opisi koja deca daju često mogu biti neshvatljivi roditeljima, ali nemojte se uzbuđivati jer to samo znak da vaša deca imaju bujnu maštu i da im se razvijaju kreativni potencijali.

Sudeći po profesorki psihologije na univerzitetu Oregon Mardžori Tejlor, dolazak zamišljenog prijatelja u oko 70% slučajeva se podudara sa periodom razvitka dečije mašte. Imaginarni prijatelji deci pomažu da na različite kreativne načine istražuju stvarnost, ili im pak pružaju sigurnost i pomažu da se osećaju bolje. Dakle – to nije znak da se detetu nešto strašno desilo, pa nemojte brinuti, već kada je dete zabrinuto u vezi nečega, tada se često javlja taj drug kao podrška – prvi dan škole, odlazak kod lekara i slično. Istina je da ponekad imaginarni drug može da signalizira da detetu treba više pažnje, pa obratite pažnju na to koliko vremena provodite zajedno i na koji način, ali uglavnom je to samo partner za igru, druženje i razgovore o stvarima koje uče i počinju da shvataju.

Većina istraživanja u poslednjim decenijama ukazuju i na to da imaginarni prijatelji pomažu deci da uče o svom okruženju, da se slažu sa drugima i da rešavaju probleme. Životne promene kao što su selidba, dolazak brata ili sestre u porodicu ili razvod roditelja su samo neke od stvari gde zamišljeni prijatelj može da pomogne da se promena prihvati a problem prevaziđe. Zgodni su i u neprijatnim situacijama, kao izduvni ventil za stvari koje ne umeju da izraze ili još ne razumeju ili čak kao izgovor za loše ponašanje.

Nemojte da vas zabrine pojava takvog drugara, zablude su da je dete usamljenik ako ima imaginarne prijatelje, baš naprotiv – češće je komunikativno i nije stidljivo, a kasnije kada poraste, ima bolju percepciju drugih ljudi.

Baz obzira da li ste iznenađeni, zbunjeni ili uplašeni kada vam dete kaže da usporite da biste sačekali njegovog (očigledno zamišljenog) druga ili vas pita da li može da ga povede na odmor sa vama, sa vremenom će to postati samo deo šarenolikih uspomena iz detinjstva koje ćete pominjati i smejati im se na okupljanjima.