Polazak deteta u vrtić ili jasle predstavlja uglavnom prvi izlazak iz porodične sredine, tj. prvo odvajanje deteta od roditelja na duže. Istovremeno za dete to može predstavljati i prvi susret sa većim brojem nepoznatih osoba, kako sa decom tako i sa odraslima.Često je ovo traumatična situacija koliko za dete, toliko i za roditelje jer je ispunjena strahom od odvajanja i naporima da se dete prilagodi novonastaloj situaciji. Dolaskom deteta u vaspitnu grupu menja se njegov dotadašnji način življenja, uglavnom mimo njegove volje. Ma koliko bila izražena potreba za društvom vršnjaka, dete u suštini nema potrebu da sigurnost porodičnog okruženja menja za nešto novo i nepoznato. Zato najveći broj dece reaguje plačem ili na neki drugi način protestuje i izdražava svoju tugu zbog razdvajanja. Njima je teško da shvate da je vrtić/jasle dobro i bezbedno mesto, kao i da će se roditelji vratiti kroz neko vreme. Strah od odvajanja dominira, a osećanje napuštenosti ih preplavljuje. Manifestacije mogu biti veoma burne i dugotrajne.
Za roditelje je važno da znaju da je izvesna doza straha od odvajanja uobičajena, jer je vezanost za porodicu u ranom uzrastu razvojno uslovljena. Mnogo pitanja u ovo periodu nameće se roditeljima: zašto plače, koliko dugo plače, da li i druga deca plaču, koliko obično traje adaptacija, šta je može učiniti lakšom, da li da pokušaju ponovo nakon izvesnog vremena, da li je „baka servis“ bolje rešenje,…
Proces adaptacije je individualan i uslovljen brojnim činiocima. Tok prilagođavanja zavisi od detetovih osobina, od njegovog uzrasta, zdravstvenog stanja, od porodične atmosfere u kojoj dete živi. U principu lakše se prilagođavaju deca koja su jaka i nemaju većih zdravstvenih problema, koja žive u porodičnim zajednicama, kao i mališani čiji roditelji imaju pozitivan stav prema igri, itd.

OSNOVNI TIPOVI ADAPTACIJE

Tri osnovna tipa adaptacije su : laka adaptacija, adaptacija srednje težine i teška adaptacija.
Laka adaptacija predstavlja normalnu reakciju na promenu sredine dece koja su uspostavila sigurnu i stabilnu emocionalnu vezu sa roditeljima. Kod takve dece reakcije i promene u ponašanju prolaze u roku od 10-15 dana boravka u kolektivu, dete se brzo navikne na novu sredinu i raduje se dolasku u nju.
Adaptaciju srednje težine imaju deca čije se promene u ponašanju produžuju i do mesec dana od polaska u vrtić/jasle, tokom kojih dete uporno odbija dolazak u vrtić.
Teška adaptacija se obično vrlo retko sreće u praksi. Odnosi se na decu kod koje se mogu sresti uporne i dugotrajne reakcije i poremećaji u ponašanju pri dolasku u kolektiv, koji traju i po nekoliko meseci. Kod ove dece je prisustvo više nepovoljnih činioca koji produžavaju period adaptacije kao što su česta izostajanja iz kolektiva usled bolesti ili nekog drugog razloga, nepovoljni porodični uslovi, negativan stav roditelja prema kolektivu i sl.
Treba napomenuti da najveći broj dece prođe proces adaptacije bez većih problema, a samo mali broj dece prolazi teži oblik adaptacije. Neka deca su sklona reakcijama na fiziološkom planu: odbijanje hrane, odbijanje spavanja, pad imuniteta, česte prehlade i sl. Postoje deca koja imaju reakcije u ponašanju – plač, agresivno ponašanje. Jedna od mogućih reakcija koje se sreću u slučajevima teže adaptacije je takozvana regresija – kod deteta se pojavljuju oblici ponašanja karakteristični za neku od predhodnih faza u ponašanju. U ponašanju to je: sisanje prsta, mokrenje u krevet, traženje dude ili pelena. Sva ta ponašanja su uobičejena u periodu adaptacije. Ona će postepeno slabiti i nestajati brzinom kojom se dete prilagođava novoj sredini i uspostavlja čvrste emocionalne odnose sa vaspitačem i drugom decom.

ŠTA SAVETOVATI RODITELjIMA

Radi brže adaptacije, roditeljima se može savetovati da:
o kod kuće govore o vrtiću i ponekad do njega prošetaju sa detetom dok su u dvorištu druga deca;
o se predhodno raspitaju o ritmu življenja u vrtiću i postepeno sa njim usklade i kućni ritam (spavanje, boravak na otvorenom, obroke);
o planiraju odsustvo sa posla dok je dete u fazi adaptacije, zbog detetovog kraćeg boravka u vrtiću;
o upoznaju vaspitačice/ medicinske sestre sa osobenostima deteta i navikama svog deteta;
o dopuste detetu da ponese svoju omiljenu igračku u vrtić;
o pokažu detetu da ga vole i kada ono odbija ostanak u kolektivu;
o razgovaraju sa detetom o drugoj deci, o igračkama, vaspitačicama, da mu pričaju o sadržajima koje vrtić pruža;
o rastanke u vrtiću učine kratkim, jer dugi rastanci govore o njihovim strahovima;
o ne beže od deteta već se uvek pozdrave i iskreno kažu kada će se vratiti;
o uvek održe svoju reč;
Ukoliko je roditelju preteško da se odvoji od deteta, može se predložiti da se u adaptaciju mališana uključi neko od članova porodice koji je blizak detetu.

PROCES ADAPTACIJE

Nije retkost da se deca stupajući u kolektiv nađu u stanju stresa. Oni se često tokom adaptacije :
– uznemire pri dolasku u kolektiv;
– na razne načine protestvuju protiv novonastalih promena;
– odbijaju hranu (gube apetit);
– san im je poremećen;
– postaju agresivni prema drugima i prema sebi;
– preterano se vezuju za prisutnu odraslu osobu;
– povlače se u sebe.
Kada kod deteta primetite neko od ovih ponašanja, ne povlačite ga zbog toga iz vrtića, već pokažite razumevanje i potražite uzorke. Uzroci mogu biti:
– prezaštićenost porodice (zbog čega nema inicijative u aktivnostima s vršnjacima);
– autokratska struktura porodice ( zvog čega je dete povučeno i plašljivo);
– nedostatak iskustva u socijalnim kontaktima s vršnjacima;
negativan odnos prema dečjoj igri i porodici;
– teškoće u adaptaciji npr. Kod dece koja prelaze iz jednog vrtića u drugi , iz jednog dela grada u drugi i sl.;
– polazak u vrtić na kraju predškolskog uzrasta;
– nerazvijen osećaj sopstvenog identiteta, itd…
Ukoliko su dečja socijalna iskustva pre dolaska u Ustanovu bila bogata i raznovrsna, adaptacija može biti znatno olakšana, isto kao što neki neprijatni doživljaji (npr.boravak u bolnici bez roditelja), mogu da imaju suprotni učinak.

PRVI DANI U VRTIĆU

• Negodovanje deteta je očekivano i normalno.
• Ne odlazite bez pozdrava ili u žurbi, ali se i ne zadržavajte previše u vrtiću.
• Dolazite u dogovoreno vreme po mališana.
• Dajte detetu dovoljno vremena da savlada svoj bol zbog odvajanja od vas.
• Provodite više vremena sa svojim detetom kod kuće u aktivnostima koje mu prijaju.
• Ako ne želi, ne insistirajte da bam priča o vrtiću. On o što vas interesuje, možete da saznate kroz igru.
• Pokažite detetu da ga prihvatate i kada ono ne prihvata vrtić.
• Ukoliko se,pored svih napora da razumete i podržite dete, njegova patnja ne smanjuje, a to traje duže od mesec dana – ne oklevajte, potražite pomoć stručnjaka.